Maja voli da sjedi na obali mora i gleda u nedogled, voli da pravi brodove od papira i da slika po kamenju na plaži; voli zimske plavičaste izmaglice u Boki, pazarne dane na Cetinju i tursku kafu u ćikaricama na tacni s čipkanim babinim miljeom. Ne voli promaju, blato i ljude koji se neprestano u nečemu takmiče. Voli da odabere koga će portretisati i ne voli da fotografiše one koji to sami od nje zatraže. Morate odmah da joj kažete što ste u horoskopu i koji vam je podznak – želi da zna s kim ima posla. Za Maju je fotografija suza u kojoj može biti sakriven okean.
Maja Đurić je univerzitetski profesor, rođena je na Cetinju, živi u Budvi, diplomirala je istoriju umjetnosti u Beogradu, postdiplomske magistarske studije završila je u Pragu, a doktorske opet u Beogradu. U njenoj radnoj biografiji smjenjuju se poslovi umjetničkog i komercijalnog fotografa, novinara, foto-žurnaliste, urednika likovnog programa na međunarodnim festivalima, profesora, akademskog istraživača u oblastima kulturne baštine Crne Gore, istorije fotografije i teorije kulture. Maja Đurić je tipični predstavnik nove generacije djelatnika u oblasti kreativnih industrija. Ona je multipotencijalista.
U svojoj knjizi How to be everything? američka preduzetnica i publicistkinja Emilie Wapnick piše da su „multipotencijalisti renesansni ljudi današnjice”, to su ona djeca koja nikad ne znaju da vam daju odgovor na pitanje: „Što želiš da budeš kad odrasteš?”; to su ljudi s mnogo različitih interesovanja, kreativci koji unose ogromnu strast u poslove kojima se bave i koji se ne stide da kažu da im mnoge stvari vremenom jednostavno – dosade.
Kad vam Maja kaže da ima više od 50 godina, sigurno se šali. Nemoguće je da jedan multipotencijalista ima više od 35.
Maja prkosi prirodnim zakonima jer ne shvata sebe previše ozbiljno. Kad je pitaju smatra li sebe uspješnom ženom, ona kaže da ne zna čime se to mjeri: „Neke stvari sam postigla u životu o kojima nijesam ni sanjala, a neke za koje sam mislila da će biti normalan dio života nijesu se desile. I tako sam ja prestala da postavljam sebi takva pitanja. Znam da uživam u svom poslu i životu, znam da sam se pronašla, što mnogi ljudi nikad ne uspiju.“
Maja je samostalni umjetnik. Nema ni firmu ni zaposlene. Sama ugovara poslove u oblasti kreativnih industrija, prevozi i prenosi stvari s jednog mjesta na drugo, kontroliše proces štampanja, mjerenja i uramljivanja, postavlja svoje izložbe i izložbe drugih, radi kompletan dizajn ako treba da uredi časopis ili da uradi prezentaciju hotelskog enterijera.
Maja je uspješna jer voli ljude. Ne stidi se da se pred njima oslobodi svojih strahova i tako ih inspiriše da i oni pred drugima učine to isto. Maja voli svoje studente, posvećuje im se i zato se svijet u njenim očima neprestano širi. Ne voli uskogrudost. Ne može da razumije pojedince kojima nije problem da, kad god im treba, „manjak znanja nadoknade viškom samopouzdanja”.
Trudi se da nikad ne uradi ono što ne treba i jedino joj to daje nadu da će možda jednog dana uraditi sve što treba. Odavno je zapisala da joj je moto: „Život je kao kamera. Fokusiraj se na ono što je važno. Zabilježi lijepe trenutke. Ako ne ispadne sve kako treba, napravi još jedan snimak.”
Nikad ne možete napraviti dovoljno dobar snimak kad pokušate uloviti Majine misli i njen duh. Zato ćemo, zasigurno, uskoro morati da probamo još jednom…
Sve dodatne informacije o Maji Đurić mogu se naći na veb stranici www.majadjuric.com.